Ako nemaju ni 7% podrške, zašto onda nema izbora?
Beograd – Predsednik Srbije izjavio je da studentski pokret koji je pokrenuo skupljanje potpisa nema ni 7% podrške u odnosu na broj koji su sami navodili. Ipak, iza ove izjave otvara se daleko važnije pitanje, ako je protivnik zaista toliko slab, zašto se vlast ne odlučuje na izbore?
Godinama unazad, predsednik je bez potrebe izlazio na izbore i pre isteka mandata, obezbeđujući sebi dodatne četiri godine vlasti. Vanredni izbori su se predstavljali kao dokaz snage, sigurnosti i političke stabilnosti. Danas, kada se sa druge strane, prema njegovim rečima, nalazi znatno slabiji i manji protivnik, izbora nema.
Zašto?
Ako je studentski pokret slab, čega se vlast plaši?
Ukoliko studentski pokret zaista nema ozbiljnu podršku, izbori bi predstavljali najlakši način da se to dokaže. Umesto toga, vlast bira da osporava brojke, relativizuje inicijative i umanjuje značaj studentskog nezadovoljstva.
Ovakav pristup otvara sumnju da problem možda nije u studentima, već u realnoj slici podrške vlasti danas.
Jer, ako su brojevi zaista tako mali, izbori bi bili politički formalitet.
Ko još veruje u predsednikove izjave?
Pitanje poverenja postaje ključno. Nakon godina obećanja o borbi protiv korupcije, jačanju institucija i ekonomskom napretku, građani se danas suočavaju sa realnošću koja izgleda drugačije.
Korupcija ostaje sistemski problem.
Sankcije koje prete NIS-u otvaraju ozbiljna pitanja o energetskoj bezbednosti.
Budžet je pod pritiskom, dok inflacija jede plate i penzije.
Cene rastu brže od primanja, a javni dug nastavlja da se uvećava.
U takvom okruženju, poverenje u političke poruke neminovno opada.
Ima li vlast čime da se pohvali?
Kada se povuče crta, postavlja se pitanje šta danas zaista ulazi u politički rezime predsednika.
Najčešće se ističe projekat Beograd na vodi. Ipak, i taj projekat ostaje simbol elitnog razvoja koji je malo toga promenio za građane kojima je pomoć najpotrebnija. Socijalne razlike su dublje, dostupno stanovanje je sve dalje, a kvalitet života van centralnih gradskih zona stagnira ili opada.
Za veliki deo građana, Beograd na vodi nije znak razvoja, već simbol raskoraka između vlasti i stvarnosti.
Studenti kao lakmus papir društva
Studentski pokreti tradicionalno predstavljaju rani signal društvenih promena. Čak i kada nemaju masovnu podršku, oni otvaraju teme koje vlast pokušava da zatvori.
Ignorisanje ili omalovažavanje studentskih inicijativa ne rešava problem. Naprotiv, ono dodatno podgreva sumnju da vlast izbegava direktno suočavanje sa raspoloženjem građana.
Zaključak
Ako studentski pokret zaista nema ni 7% podrške, izbori bi bili najjednostavniji odgovor. Njihovo izostajanje ostavlja prostor za sumnju da se vlast više ne oslanja na sigurnu podršku kakvu javno prikazuje.
U zemlji opterećenoj korupcijom, ekonomskim pritiscima i međunarodnim izazovima, pitanje više nije koliko potpisa su studenti skupili, već koliko poverenja je vlast izgubila.
