Upalite televizor, i u Srbiji se svakog jutra budimo sa novim ekonomskim apokalipsama. Otvorite i upalite televizore i saznaćete da dolazi kriza, da nekretnine samo što nisu propale, da će zlato eksplodirati, srebro nestati, a evro pasti brže nego moral u rijalitiju. Ekonomija nam je postala nacionalni sport, svi su stručnjaci, svi znaju šta dolazi, a malo ko zna šta ima u novčaniku.
Posebno mesto u toj kolektivnoj ekonomskoj histeriji zauzima zlato. Cena zlata raste, pada, skače, ruši se, analitičari se smenjuju, grafikoni se šaraju kao dečiji crteži. Problem je samo jedan, 95 procenata građana Srbije nikada u životu nije kupilo zlato. Ne investiciono, ne polugu, ne gram, ne sertifikat. Jedino zlato koje se ovde redovno kupuje je zlatnik za krštenje, onaj što stoji u fioci godinama i služi kao dokaz da je neko nekad bio kum.
Isto važi i za srebro. Priče o srebru kao sigurnoj investiciji zvuče ozbiljno, ali u praksi većina ljudi srebro vidi samo na escajgu kod tetke na slavi, pod uslovom da nije od inoxa. Investiciono srebro u Srbiji postoji više kao teorijski pojam nego kao realnost.
Nekretnine su posebna epizoda. Godinama slušamo kako balon samo što nije pukao, kako cene moraju dole, kako je ovo neodrživo. U međuvremenu, stanovi se prodaju brže nego što prosečna plata uspe da ih stigne. Ljudi koji nemaju za učešće strahuju od pucanja balona, dok oni koji imaju višak novca kupuju još jedan stan, čisto da se nađe.
Ekonomija u Srbiji se najčešće svodi na tuđu brigu. Brinemo se da li će pasti zlato koje nemamo, da li će se urušiti tržište nekretnina na kome ne učestvujemo i da li će doći svetska kriza koja će pogoditi ionako prazne džepove. U isto vreme, realnost je jednostavna, većina ljudi razmišlja kako da preživi do sledeće plate, kako da plati račune i da li će gorivo opet poskupeti preko noći.
Zato su ekonomske debate kod nas često više zabava nego stvarna analiza. One služe da se osećamo kao deo globalnih tokova, iako nas ti tokovi najčešće zaobilaze. Dok slušamo o zlatu, srebru i berzama, u praksi živimo u ekonomiji keša, pozajmica i snalaženja.
Možda bi bilo poštenije da umesto velikih priča o investicijama koje nemamo, počnemo da pričamo o platama koje kasne, cenama koje rastu i životu koji je sve skuplji. Zlato neka raste ili pada, mi ćemo ga svakako gledati samo na slikama ili u poklon kutiji za krštenje.
