Ako se jedno pitanje danas nameće samo od sebe, onda je to ovo, šta je Srbija postala i šta će ostati posle ove vlasti. Slike koje svakodnevno gledamo, nasilje, strah, apatija, zaglupljivanje kroz rijaliti programe, zagađenje, siromaštvo i beznađe, više nisu incidenti, već sistem.
Dok se građanima nudi iluzija zabave, lažne stabilnosti i neprekidne propagande, stvarnost je neumoljiva. Srbija je danas, prema međunarodnim zdravstvenim statistikama, među državama sa najvišom stopom smrtnosti od malignih bolesti u Evropi, dok se istovremeno ulažu milijarde u projekte koji nemaju direktnu vezu sa zdravljem, obrazovanjem ili kvalitetom života građana.
Rijaliti država i društvo otupljeno do kraja
Nikada u modernoj istoriji Srbije javni prostor nije bio toliko zagađen sadržajem koji promoviše nasilje, kriminal, primitivizam i ponižavanje. Rijaliti programi, uz otvorenu ili prećutnu podršku vlasti, postali su alat za skretanje pažnje sa stvarnih problema.
Dok se narod bavi tuđim skandalima, država se tiho zadužuje, resursi se rasprodaju, institucije se prazne od smisla, a odgovornost nestaje.
Ekonomija za njih, siromaštvo za narod
Vlast gura projekat EXPO, čija se cena već sada procenjuje na oko 20 milijardi evra, bez jasnog plana povraćaja, bez ozbiljne javne rasprave i bez transparentnosti. U isto vreme, NIS posluje pod pretnjom sankcija, energetska bezbednost je neizvesna, a privreda strahuje od domino efekta koji može pogoditi celu ekonomiju.
Građanima se govori da nema novca za povećanje plata, za lekove, za zdravstvo, za škole, ali novca ima za megalomanske projekte, netransparentne ugovore i poslove sa firmama bliskim vlasti.
Kosovo, institucije i država na ivici nestajanja
Kosovo je, u političkom i institucionalnom smislu, praktično predato. Srpske institucije su povučene, narod je ostavljen bez zaštite, a odgovornost je razvodnjena do neprepoznatljivosti. Sve se predstavlja kao „teška ali neophodna odluka“, dok niko ne snosi političke posledice.
U isto vreme, institucije unutar Srbije su duboko zatrovane korupcijom. Sudstvo, tužilaštvo, policija i regulatorna tela sve češće deluju selektivno, sporo ili nikako, posebno kada su u pitanju ljudi bliski vlasti.
Aferama se ne nazire kraj
Spisak afera koje nikada nisu dobile sudski epilog postao je duži od liste uspeha vlasti.
Krušik, gde su se otkrile povlašćene cene oružja za privatne firme povezane sa političkim vrhom.
Jovanjica, gde se godinama proizvodila droga uz ozbiljne indicije o zaštiti iz državnih struktura.
Nerazjašnjena ubistva, sumnjive saobraćajne nesreće, veze kriminalnih grupa sa ljudima iz bezbednosnih struktura.
Pitanje koje se sve češće postavlja jeste, ko danas kontroliše šverc goriva, cigareta i druge unosne ilegalne tokove, i da li je država postala servis za preraspodelu plena, a ne zaštitnik zakona.
Zaduživanje bez kontrole, rasprodaja bez vizije
Državni dug raste, ali se retko jasno objašnjava gde novac odlazi. Krediti se uzimaju od zemalja i institucija sa slabijom kontrolom, uz ugovore koji su često tajni ili delimično dostupni javnosti. Resursi se prodaju ili daju u koncesije, od zemljišta do rudnih bogatstava, bez dugoročne strategije i bez zaštite javnog interesa.
Narod, s druge strane, nema za osnovnu potrošačku korpu, ne daj Bože za terapije i lekove. Kladionice niču na svakom ćošku, dok se mladi sele, bolesni umiru, a priroda se guši u zagađenju.
I gde je kraj
Ostaje ključno pitanje, šta će ostati posle ove vlasti. Država bez institucija, narod bez poverenja, resursi bez vlasnika, dugovi bez odgovornosti.
Ovo nije pitanje politike, već opstanka. Ako se sve svede na borbu za golo preživljavanje, dok mali krug ljudi akumulira moć i bogatstvo, onda se ne radi o razvoju, već o sistemskom urušavanju države.
Srbija danas ne pati od nedostatka resursa, znanja ili ljudi. Srbija pati od nedostatka odgovornosti, pravde i istine.
