U proteklih nekoliko godina Srbija je značajno povećala zaduženost, pribegavajući velikim kreditima ne samo od tradicionalnih međunarodnih institucija poput MMF-a i Svetske banke, već i od država i finansijskih institucija koje nude manje uslove kontrole i transparentnosti, pre svega Kine.
Zašto Srbija više uzima kredite od Kine i država sa manjom kontrolom?
- Brza i lako dostupna sredstva: Kina i neke druge države nude velikodušne kredite sa manje birokratije i bez zahtevnih ekonomskih uslova ili reformi, što na prvi pogled deluje kao zgodno rešenje za Srbiju koja želi brzo da finansira infrastrukturne projekte.
- Manjak transparentnosti: Za razliku od kredita iz EU ili zapadnih finansijskih institucija, ovi zajmovi često dolaze bez javnih tendera ili javnih i stručnih debata, što otvara prostor za korupciju i nameštanja.
- Geostrateški i politički razlozi: Kineski krediti često su povezani sa političkim i ekonomskim interesima Pekinga, dok Srbija u ovom odnosu postaje deo svojevrsnog „dugoročnog zavisničkog“ lanca.
Rast duga i problem sa infrastrukturnim projektima
Javni dug Srbije je u poslednjih pet godina porastao sa oko 55% BDP-a na skoro 65%, a brojke brzo rastu. Ogroman deo tog duga odnosi se na velike infrastrukturne projekte, kao što su autoputevi, pruge i energetski sistemi, koji se finansiraju upravo tim kreditima.
Ali…
- Cena projekata raste: Mnogi infrastrukturni projekti u Srbiji su znatno skuplji nego što je bilo planirano. Na primer, cena kilometra autoputa prema nekim procenama prelazi evropski prosek i to iz razloga nejasnih tendera i korupcijskih praksi.
- Nepotrebni projekti ili precenjeni troškovi: Često se projektuje više nego što je potrebno, ili se ugovori potpisuju sa „prijateljskim“ firmama po visokim cenama.
- Vlast ne vraća dug, već građani: Dug koji je država podigla neće vratiti aktuelna vlast, već će ga morati vraćati buduće generacije građana kroz povećane poreze, poskupljenja ili rezove u javnim uslugama.
Gde završavaju pare?
- Nedostatak transparentnosti: Često nije jasno gde novac od kredita završava, jer se izostavlja javna kontrola i nadzor.
- Korupcija i malverzacije: Izveštaji domaćih i međunarodnih institucija ukazuju da veliki deo sredstava završi u džepovima moćnih pojedinaca ili kompanija bliskih vlastima.
- Zaduživanje na račun budućnosti: Srbija se zadužuje da bi kratkoročno imala novac za potrošnju, ali dugoročno plaća visoku cenu.
Šta nam ne piše dobro?
- Dug samo raste, bez jasnih strategija za njegovo smanjenje.
- Resursi Srbije – prirodni i ekonomski – se rasprodaju da bi se pokrili kratkoročni troškovi.
- Zavisnost od kredita sa niskom kontrolom vodi ka gubitku suvereniteta.
- Finansijska potrošnja ostaje netransparentna, što dodatno produbljuje krizu poverenja u vlast.
Zaključak
Bez suštinskih reformi, transparentnosti i odgovornosti, Srbija nastavlja put prema dubokoj ekonomskoj krizi, gde su krediti sve veći, a koristi sve manje. Dugoročno, svi ćemo platiti cenu neodgovorne politike zaduživanja i netransparentnog upravljanja javnim finansijama.
