Korupcija u Srbiji nije samo politički ili moralni problem. Ona je ekonomski model. Model u kojem država postaje skupa za svoje građane, a jeftina za one koji iz nje izvlače resurse, profit i dugoročnu vrednost.
Od lokalnih infrastrukturnih projekata do strateških sektora poput rudarstva, energetike i saobraćaja, obrazac je isti. Troškovi su visoki, transparentnost niska, a dugoročna korist za društvo minimalna.
Rudarstvo kao primer sistemskog gubitka
Tokom poslednjih godina, veliki deo rudnog bogatstva Srbije dat je stranim kompanijama pod uslovima koji se retko viđaju u državama sa sličnim resursima. Javnosti se to predstavlja kao neophodna strana ulaganja, dok se istovremeno prećutkuje koliki deo profita napušta zemlju.
Rudne rente u Srbiji spadaju među najniže u Evropi. Dok kompanije ostvaruju ogromne prihode, lokalne zajednice ostaju sa zagađenjem, degradiranom zemljom i ograničenim ekonomskim koristima. Država, umesto da koristi resurse za razvoj, ostaje zavisna od novih zaduženja.
Skupi projekti, slaba vrednost
Paralelno sa prodajom resursa, Srbija plaća infrastrukturne projekte po cenama koje često prevazilaze evropske proseke. Putevi, železnice i javni radovi postaju skuplji nego u razvijenijim državama, dok kvalitet i rokovi ostaju upitni.
Zbog netransparentnih ugovora i visokog rizika, Srbija je zaobiđena u više značajnih evropskih infrastrukturnih i železničkih projekata. Umesto grantova i povoljnih fondova, zemlja se sve češće oslanja na skupe kredite.
Dug kao dugoročna strategija
Cena takvog sistema ogleda se u rastu javnog duga i visokim troškovima zaduživanja. Srbija se zadužuje po nepovoljnijim uslovima od zemalja sa sličnim ili čak slabijim ekonomskim potencijalom.
Svaki novi kredit znači manje sredstava za obrazovanje, zdravstvo i nauku, a više za otplatu kamata. Time se stvara društvo sa slabim institucijama, niskim platama i ograničenim perspektivama, idealno za nastavak istog modela zavisnosti.
Jeftina država, skupo društvo
Građani plaćaju visoke cene energije, stanovanja i osnovnih usluga, dok realne plate zaostaju. Država gubi kontrolu nad zemljom, vodom, energijom i rudnicima, a društvo ostaje bez snage da planira budućnost.
Korupcija, u ovom kontekstu, nije greška sistema. Ona je njegov osnovni mehanizam.
